Упркос невероватним достигнућима у астрономији, архитектури и математици, класична ера цивилизације Маја доживела је колапс пре око 1.000 година. Историчари су претпостављали да је њихов нестанак узроковала суша, али није било довољно јасних доказа који би потврдили те хипотезе.

Савремена софистицирана техника, међутим, не само да је потврдила ту теорију већ је дала и прилично прецизне податке о суши која је владала у то време.

Језеро Чичанканаб на полуострву Јукатан налазило се довољно близу центра мајанске цивилизације да би могло да пружи прецизне податке о клими у тој регији. Средином деведесетих уочене су промене у односу тешких и лаких изотопа кисеоника у шкољкама на дну језера, па су оне показале да су последње године класичног периода Маја биле релативно сушне.

Ипак, мерења у том периоду нису могла да покажу колико је тај период заиста био сушан у односу на пређашње или касније периоде.

Да ли су климатске промене заиста биле толико снажне да сруше цивилизацију која је имала најнапреднији систем писања и била у стању да изгради величанствене градове?

Студија објављена у магазину Сајенс даје одговор на то питање и показује да се клима Централне Америке у том периоду драматично променила, али још не знамо зашто.

Студент Универзитета Кембриџ Николас Еванс измерио је изотопе кисеоника и водоника у молекулама воде заробљеним у наслагама гипса које су прикупљене приликом бушења језерског дна.

Еванс и његове колеге су закључили да су годишње количине падавина смањене између 41 и 54 одсто унутар тог водног подручја језера, и то током неколико дужих периода унутар 400 година.

Влажност ваздуха је опала за два до седам одсто, што можда звучи скромно, али је заиста имало важан учинак на испаравање. То је имало драстичне последице по пољопривредну производњу, а током најекстремнијих година било је и горе. Мало би цивилизација у то време имало довољне залихе хране да преживи тако нешто, па изгледа да ни градови Маја нису били изузетак…

Данас је ниво падавина сличан ономе из периода када су Маје биле на свом врхунцу. Ипак, са пољопривредним системом фокусираним на „жедне усеве”, као што је памук, вероватно да нису могли да преживе са количином падавина која је неким другим цивилизацијама била довољна. Постоје докази да су суше често погађале цела подручја истовремено.

Култура Маја није изумрла крајем касне антике, али људи су тада били у мањем броју, њихова технологија је била знатно слабија, а они сами усмерени на сталне изворе воде. 

Проучавајући зашто је нека цивилизација пропала, добијамо важне смернице у разумевању опасности које и нама прете.

Чињеница да је мајанске градове у пропаст одвео пад количине падавина на степен на коме су друге културе могле успешно да се развијају, показује нам да је брзина климатских промена обично важнија од апсолутне максималне температуре или количине падавина.

Izvor: rts.rs

Оставите коментар

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.