Не само инсекти, већ и многи кичмењаци такође конзумирају нектар: птице, слепи мишеви, гмизавци, лемури и бабуни

Већина гуштера који се хране нектаром настањује острва Нови Зеланд и Маурицијус као и мала острва у Индијском океану. Ови гмизавци обављају опрашивање многих острвских биљака, а претпоставља се да је до тога дошло јер многа острва оскудевају са инсектима. Биљке су изискивале опрашиваче, а гуштери храну, па је дошло до ове необичне симбиозе. Цветови које посећују гмизавци морају да буду велики и стабилни како би поднели телесну масу својих опрашивача. Обично су веома јаког мириса због тога што је ово чуло јако добро развијено код гмизаваца. 

Слепи мишеви који конзумирају нектар насељавају тропске и суптропске регионе. Најбоље прилагођени сакупљачи нектара су мали слепи мишеви са дугим језицима који, слично колибријима, морају непрекидно махати крилима док исисавају сладак сок из цветова. Они су врло мобилни опрашивачи, а неке врсте се чак и селе са једне на другу локацију у потрази за цветним ресурсима – једна мексичка врста Leptonucteris curasoae мигрира од југа према северу да би испратила цветање кактуса, а затим се поново враћа на југ да би се хранила једном од најиздашнијих нектарских биљака на свету – агавом.

Птице нектарице присутне су углавном у тропским и субтропским регионима, где сезона цветања траје довољно дуго да биљке могу да им обезбеде нектар током читаве године. Процењује се да око 10% свих врста птица у мањој или већој мери конзумира нектар у неком животном стадијуму. Уколико је мало нектара у окружењу птице могу да конзумирају и медљику. Посећују најчешће велике и упадљиве цветове чији је нектар разређенији од нектара ентомофилних биљака (које опрашују инсекти). Нелсон и Флеминг израчунали су да просечна концентрација шећера у нектару којег птице конзумирају износи 25%. 

Примећено је и да се многи не-летећи сисари хране нектаром, између осталих, торбари, глодари и примати. Код примата, нектар је прва помоћ у периодима оскудице хране, али и одличан освеживач у недостатку расположивих водених ресурса. Тако је врло разблажени нектар (концентрације 10% шећера) којег луче неке тропске биљке врло пожељни напитак међу бабунима у периодима сувих и топлих афричких зима.

У једном научном раду (Carthew & Golding, 1997) наводи се да је познато барем 59 врста сисара не-летача који посећују цветове у потрази за нектаром или поленом. Торбар медени опосум (Taripes rostrtus), тежи свега 9 грама и јединствен је по томе што је једини копнени сисар који се храни искључиво нектаром и поленом. Дневне потребе за храном овог минијатурног створења износе 7 грама нектара и 1 грам полена.

Интеракција између инсеката и биљака започела је пре више од 100 милиона година, а интензивирала се неких 40 милиона година касније, у доба кенозоика, када су цветнице почеле да превладавају међу вегетацијом на Земљи. Биљне врсте – најчешће читави комплекси врста – почеле су да „склапају партнерство“ са одговарајућим инсектима. И не само са једном или две врсте инсеката, као што су рецимо медоносне пчеле, већ и са мноштвом других. Сарадња се наставила и са многим врстама кичмењака. Оно што их је  повезало јесте нектар, који је, посматрано из данашње перспективе, по свој прилици, један од кључних „изума“ еволуције.

Оставите коментар

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.