Анатомија, довитљивост и друштвеност су три силе које су обликовале еволуцију једне од најинтелигентнијих врста животиња на свету ‒ мајмуна.

Гориле, орангутани, шимпанзе и људи имали су користи од одвојеног палца који се покреће тако да може да додирне све остале прсте. Ипак, велики мајмуни их користе на другачији начин.
Гориле највећи део времена проводе на тлу и шаке користе за бирање и обраду хране.
Шимпанзе и орангутани на дрвећу држе гране одвојеним палчевима на ногама и рукама… Сви имају способност да предмете хватају вешто као мало која друга врста. Тако спретно савијање мишића омогућио је управо веома развијен мозак примата.

Фини покрети шаке захтевају концентрацију и контролу. Што је тај покрет компликованији, потребно је веће напрезање мозга. Коришћење оруђа захтева управо такве сложене кретње.
Шимпанзе лове термите ручно направљеним штапићима. Палмине гране служе као тучак којим се омекшава јестиво срце дрвета. Од савијеног лишћа праве сунђере за сакупљање воде. Орангутани гране користе да би дохватили воће које би им иначе било недоступно.

Велика мождана активност

Овакве активности можда изгледају једноставне, али оно што се одвија у глави мајмуна веома је сложено. Многи делови мозга сарађују како би настали ови покрети, али најважнију улогу има ‒ мали мозак. Он нам омогућава да покрећемо руке и ноге прецизно и контролисано а недавна истраживања су открила да је веома важан за коришћење оруђа.

Они који су с временом научили да боље користе шаке лакше су преживљавали. Што је више спретних појединаца опстајало, мозак је постајао све већи. Али спретност се не везује само за одвојени палац.

За нас је то нешто сасвим уобичајено, па ту способност узимамо здраво за готово, али асиметрично коришћење обе руке заправо је веома сложена вештина која подразумева велику мождану активност.

Мали мозак напорно ради, он путем великог броја синапси комуницира са другим кључним делом мозга ‒ моторним кортексом. Овај део контролише покретање мишића а код мајмуна највећи део моторног кортекса омогућава покретање шака.
У поређењу са другим приматима, код свих великих мајмуна су се развили увећан моторни кортекс и мали мозак. То им омогућава да руке користе независно једну од друге.

За коришћење оруђа је потребна спретност, али за изглед оруђа и њихову израду потребно је нешто сасвим друго ‒ домишљатост.

Орангутани северозападног дела Суматре углавном се хране воћем, али кад се шуме поплаве, вода доноси хранљиве материје и мноштво инсеката, које није лако ухватити. Међутим, орангутани су и за то смислили решење: одломе грану, скину јој гранчице и оголе један крај како би могли да је завуку у шупљине дрвета и дочепају се меда и термита. Смислили су и направили кашику.

Друштвеност и учење

Али велики мајмуни се не рађају паметни. Њихов мозак мора да се програмира правим информацијама. Они морају да уче. А то не чине само посматрањем.
У тропским шумама Обале Слоноваче важан извор хране су ораси.
Богати су енергијом, али само ако се разбије љуска.
Означавајући камење бројевима, научници су успели да анализирају како га шимпанзе користе као оруђе. Одрасле шимпанзе могу да разбију 130 ораха за један сат. Потребно је десет година да млади мајмун потпуно овлада овом вештином.

Већина великих мајмуна живи у заједницама. Заједнице шимпанзи могу да имају и до 150 јединки. То подразумева развијање сложених односа.
Они морају да науче кога треба поздравити, с ким се може играти, кад треба радити тимски. За све то је потребан већи мозак и истовремена активност више његових делова, али најважнија је мајушна амигдала.
Сматра се да се овај део мозга развио управо због све сложенијег друштвеног живота. Исто је и с људима ‒ што је већа човекова друштвена мрежа, већа је и амигдала. Овај део мозга омогућава великим мајмунима да се повезују и функционишу као тим. А сарадња у заједници шимпанзи је најважнија током лова.

Саосећајност уместо агресивности

Од предака шимпанзе са јужне обале реке Конго настали су данашњи бонобо мајмуни. Вођени идејом „водимо љубав, а не рат”, агресивност су заменили завођењем као начином за решавање сукоба. Међутим, њихова повезаност је много дубља. Истраживања су показала да ће са странцима делити чак и своју храну (уместо да се попут шимпанзи боре за њу).

А како се то развила оваква саосећајност у њиховој заједници?
Антрополози Универзитета Дјук поново су понудили могуће решење ‒ бонобо мајмуни су прошли процес „самодоместикације” као пси који су се развили од вукова.
Људи су избором одгајали пасивније псе, што значи да је агресивност вукова постепено нестајала и пси су постали мирнији. Према овој теорији, могуће је да се неке врсте током стотина хиљада година и саме припитоме.

Оставите коментар

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.