Добитници Нобелове награде за 2024. годину из области физиологије или медицине су Виктор Амброс, професор природних наука на Масачусетс универзитету, и Гери Рувкун, професор генетике на Харварду, за откриће микроРНК и њену улогу у посттранскрипционој регулацији гена.
Комитет за доделу Нобелове награде је у понедељак, 7.10.2024. указао велику част двојици научника, похваливши њихово откриће као револуционарно, уз коментар да је “открило потпуно нову димензију регулације гена”.
“Њихово откриће је од фундаменталног значаја за разумевање функционисања ћелија, а самим тим и развића организама”, рекао је Лаве Дален, професор еволуционе геномике на Универзитету у Стокхолму.
МикроРНК (скраћено миРНК) представљају некодирајуће РНК дужине око 22 нуклеотида, које имају есенцијалну функцију у посттранскрипционој регулацији експресије гена код биљака и животиња. Процењује се да више од 60% протеин-кодирајућих гена код човека садржи везивна места за миРНК. Додатно, експресија миРНК је ткивно и развојно регулисана, што указује на то да је регулација експресије гена са миРНК веома сложена и пресудна за све процесе у ћелији, било да је то раст, деоба, диференцијација, или чак и апоптоза. Управо захваљујући томе се формирају ћелије које се у сваком смислу разликују, попут нервне и епителне, иако све ћелије једног организма имају исти генетички материјал.
Показано је да су мутације у генима који учествују у генези миРНК леталне током ембрионалног развића миша, док неке мутације доводе до поремећаја у развићу. Овакве мутације изазивају бројна патолошка стања попут малигних обољења и болести имунског система. Прва болест која је откривена код човека, а која је узрокована мутацијом миРНК, је била хронична лимфоцитна леукемија.
С обзиром на то да су миРНК уско повезане са генезом канцера, у току су истраживања за прављење одговарајуће терапије за лечење рака. Томас Перлман, генерални секретар Нобеловог комитета, истакао је да у томе постоје неке техничке препреке које треба отклонити и да је то разлог што још увек није било оваквих лекова. Још је додао: “Ово додељујемо због његовог фундаменталног значаја за основно разумевање физиологије. Историјски знамо да се ова велика открића претварају у клиничке иновације, али за то је потребно време”.
Откриће миРНК такође помаже у објашњавању питања – зашто многи организми имају сличан број гена упркос томе што показују различите нивое сложености? Током протекле две деценије секвенцирани су читави геноми невероватно широког спектра организама. Изненађујуће је то да је број гена потребних за кодирање сићушног нематодног црва, рибе и човека приближно исти.
Чини се да је одговор у софистицираним начинима на које се информације унутар ових гена могу укључити, искључити или пригушити. Сада знамо да су миРНК, које су некада сматране омметачима проучавања “важнијих” РНК, кључне компоненте за регулисање гена у практично свакој ћелији у сваком ткиву сваке биљке и животиње.