Пингвини имају јединствену грађу: заобљен стомак, здепасте ноге и крута крила. Можда не остављају утисак спретних или издржљивих животиња, али изглед може да завара ‒ баш те особине кључне су за опстанак пингвина. Они роне у дубинама од петсто метара, могу да задрже дах и до 20 минута, а крећу се „обновљивом енергијом“ и убрзавају до 25 километара на час за мање од секунде!
Огрличасти пингвини су становници острва Дисепшен на Антарктику. Попут других пингвина, много времена проводе на мору али исто толико времена проводе и на копну. Зато њихово тело мора савршено да функционише у обе средине. Кратке ноге, постављене на задњем делу тела, као да раде против њих јер их приморавају да се гегају. За све врсте ових птица необично гегање је једини начин ходања, али он им заправо много помаже.
Попут клатна, покрет чува енергију на крају сваког замаха и онда она може да се искористи у следећем кораку. Енергија која се тако уштеди је заправо обновљива енергија. Код људи та уштеда износи око 65 одсто, а код пингвина достиже чак 80 одсто! Пингвине на копну ноге добро служе a пливају брже и дубље од свих птица. Убрзају до 25 километара на час за мање од једне секунде и досежу дубине од чак пет стотина метара!
Огрличасти пингвини се гнезде на висини од 160 метара, на ивици вулкана. То је скоро вертикални успон… Ноге су можда кратке, али су и веома снажне и опремљене оштрим канџама па долазак до гнезда не представља проблем.
Идеална весла за „летење“ кроз воду
Веома је важан и положај њихових крила. Већина птица које пливају, ноге користе за кретање кроз воду. Међутим, пошто се ноге налазе на средини тела, стварају и нежељени отпор. Пингвини су сасвим другачији. Њихова стопала и ноге се налазе на задњем делу тела па се отпор знатно смањује. У овом положају функционишу као кормило јер контролишу и бочно и вертикално кретање. Пингвини су изгубили способност летења пре шездесет милиона година а ти исти зглобови су с временом срасли а кости се спљоштиле. Зато крила могу да покрећу само у рамену. Отуд и њихово добро познато држање.
Иако су на копну права сметња, за кретање под водом су незаменљиви. Срасли зглобови и чврсте пљоснате кости су идеална весла ‒ савршено прилагођена „летењу“ кроз воду. Крила и ноге можда изгледају гломазно, али захваљујући телу у облику торпеда које лако клизи кроз воду, ове птице су изузетни пливачи.
Управо специфична грађа тела омогућила је да 17 врста пингвина живи на целој јужној хемисфери. Налазе се свуда где има хладне воде богате храном, али има их и на северу, око екватора, на десет хиљада километара од Северног пола. Топлије воде екватора стварају топлотну баријеру. То је спречило пингвине да освоје северну хемисферу. У тим тропским условима њихова обла тела пуна сала једноставно би се прегрејала.
Перје као терморегулатор
Антарктик је мрачан, голетан и окован ледом у већем делу године. Ипак, за шест врста пингвина то место је дом. Стопала и крила пингвинима се неумитно хладе, али за њихов опстанак важно је то што могу да функционишу на свакој температури. За добар рад мишића је потребна топлота. Уместо да мишићи буду у екстремитетима, пингвин мишиће крије дубоко у телу. Ту се повезују са тетивама, којима хладноћа много мање смета. Те тетиве се онда везују за кости у стопалима и крилима.
Пингвини можда не могу да лете, али имају више перја од било које друге птице. Заправо, чак три пута више густо збијеног перја. Мала и крута пера се преклапају да формирају заштитни омотач који задржава ваздух између коже и паперја.
Па ипак, нека пера имају сасвим другачију намену. У јужној Африци, изузетна хладноћа више не представља проблем. Афричким пингвинима перје је потребно за регулисање хлађења и грејања. Пера пингвина омогућавају потпуну контролу и по топлом и по хладном времену. Спољни слој перја губи много топлоте, па зато спољашњост пингвина изгледа хладнија од околног ваздуха. Преклапање густог перја ствара тако снажну баријеру да, иако је температура спољног слоја тек -23 степена, температура тела пингвина је шездесет степени виша.
Мајстор: царски пингвин
Царски пингвин је највећи пингвин. Може да буде тежак и до 38 килограма, а једну трећину тежине чини сало. Да би се ниво масти одржао, мора да лови и рони дуже и дубље од било ког другог пингвина. Дах задржи и до двадесет минута како би повећао шансе да нађе храну и направи важне залихе масноће.
Упркос дебелом слоју сала, изузетно перје заслужно је за више од осамдесет процената заштите од хладноће. А заштита им је заиста потребна. Уз ледени ветар, температуре падну и на невероватних -70 степени. Али царски пингвин је мајстор преживљавања у екстремним условима.
Осим што преживи зиму, он је и једина животиња која се зими гнезди. То је сасвим логично јер ће се његови птићи излећи у правом тренутку ‒ у пролеће, кад је море најбогатије храном.
Да би у томе успели, мужјаци морају да проведу 120 дана без хране чувајући једно јаје усред антарктичке зиме. Женке лове рибу на ободу ледене површине а мужјаци се збијају у гомили док су им јаја безбедно смештена на горњем делу стопала. Температура може много да варира у зависности од места пингвина у гомили. Научници су измерили чак 37 степени у средишту групе, што је осамдесет степени више него на њеном ободу. С дужим данима враћају се и женке па мужјаци могу на море како би се хранили и створили довољно масних резерви за још једну исцрпљујућу сезону парења.