Змија има једноставан облик тела и сложену физиологију која јој је омогућила да се креће, осећа и лови као ниједна друга животиња.
Пошто нема стопала којима би издигла тело, целом тежином змија је на тлу. Да би се терет правилно распоредио, унутрашњи органи змије нису концентрисани на једном месту, као код људи, већ се линеарно пружају целим телом. Јетра и срце су издужени. Бубрези нису један поред другог, већ један иза другог. Дуго и танко плућно крило протеже се скоро до половине тела с малим и закржљалим другим плућним крилом.
Змија за заштиту ових осетљивих органа има и до 400 пари ребара. Чак 24 мишића су укључена у кретање сваког пара. Управо то даје змији познату снагу и савитљивост. То јој је преко потребно и да би превазишла проблем трења. Да би елегантно и лако прелазила преко неравног тла, змија је преокренула трење у своју корист.
Стилови кретања
Сиктавица може бити тешка чак шест килограма. То је велики терет који треба вући афричким пространствима. Контраховањем мишића између ребара и коже може да се креће скоро правом линијом. У томе има и помоћ. То су специфичне плочице. Плочице на стомаку сиктавице су велике и дугуљасте. Кад су опружене, тако су глатке да трења скоро ни нема. Али кад се стомак згрчи, доње ивице плочица искоче и обезбеђују хват. Ово прецизно ʼпузећеʼ кретање назива се праволинијским и карактеристично је за велике и тешке змије као што су љутице сиктавице, бое и питони.
Остале змије су брже и крећу се на сасвим другачији начин. Мамба је можда најбржа змија на свету. Мисли се да црна мамба може да пређе раздаљину од пет метара у секунди.
То успева јединственим начином кретања који користи препреке на путу.
Једна од највештијих у свету змија свакако је поребарка. Уместо да
повлачи тело и креће се од једне до друге тачке, поребарка истовремено
на тло спушта само два дела тела. Остатак је издигнут од песка.
Смењивање двају тачака контакта омогућава им да се крећу напред.
Оштри углови које притом стварају могући су зато што имају мање пршљенова од свих осталих ‒ у ствари, упола мање од мамбе.
Вештина „летења“
Као и на земљи, змије користе вијугање и посебне плочице да би савладале стабла дрвећа. Неке змије чак могу да прилагоде и угао појединих плочица како би прилагодиле хват и ефикасно пркосиле гравитацији. Али кад се нађу у крошњи дрвета, јавља се проблем преласка с једне гране на другу. Њихово тело опет има савршено решење. Мадагаскарска листоноса змија подражава лијану док се шуња међу прашумским лишћем. Змије које живе на дрвећу издужују тело за трећину да би премостиле празне просторе у крошњи.
Такав положај могу да задрже захваљујући пршљеновима који се преклапају и тако ојачавају кичму. Међутим, постоје и раздаљине које се могу премостити. Прелажење с једног дрвета на друго захтева нешто посебно. Захваљујући томе, змије су се винуле у небо. Пошто немају крила којима би контролисале слетање, летеће змије целом телу дају аеродинамични облик. Раздвајањем ребара, оне га спљоште удвостручујући му ширину. Та једноставна промена ствара аеродинамичке силе које се могу поредити са крилом. Створени потисак и карактеристично бочно кретање змија омогућава им да прелете и до тридесет метара.
Врхунски пливачи
Пошто су освојиле копно и небо, преостало је да загосподаре још само једним краљевством. Све змије у одређеној мери могу да пливају али једна група је прилагодила своје већ аеродинамично тело како би постала врхунски пливач. Већина морских змија цео живот проведе у океану. Могу да пливају до дубине веће од деведесет метара.
Да би могле да се крећу у мору, промениле су облик тела. За разлику од оних летећих, њихова тела су спљоштена у супротној равни ‒ сузиле су се вертикално како би постале попут високог, танког сечива.
Захваљујући овој прилагођености, уз
реп као весло, повећана им је површина и омогућено кретање у воденом
пространству при чему, док пливају, стварају већи потисак.
Морске
змије су развиле и унутрашњу физиологију која им омогућава да се
ефикасније крећу кроз воду. Могу да допуне залихе ваздуха упијајући 25
процената потребног кисеоника кроз кожу. То значи да под водом могу
остати и по два сата.
Способни ловци
Оне лове разноврстан плен. Питонов је највећи. Питон користи сирову снагу како би савладао животиње често много веће од себе. Док јако стеже жртву, он чак прекида доток крви и у своја ткива. Међутим, мишићи питона могу накратко да преживе без кисеоника. Да би сачували енергију, они стежу жртву само онолико колико је потребно. Кад год она удахне, питон повећа притисак. Тек кад више не осети откуцаје њеног срца, питон престаје да стеже.
Следећи изазов представља гутање и потом варење великог плена. Пошто су спојене еластичним лигаментом, половине доње вилице змије померају се независно и шире се обавијајући плен. Змија онда, помоћу моћних и усклађених контракција мишића, гута цео плен. Кожа око уста може због жртве да се растегне за чак двадесет процената. Али унутрашња промена је чак и већа. Да би се омогућило варење, органи питона морају изузетно да се увећају. Срце, јетра и црева порасту за чак 150 процената како би обавили задатак.
Али шта је са мањим примерцима змија? Ове змије су за лов развиле вероватно најсмртоносније оружје у животињском царству ‒ а то је отров. Веома измењена лепљива пљувачка садржи коктел моћних токсина и ензима. Он се у тело жртве уноси у делићу секунде кроз отровне зубе змије. Ти измењени зуби могу имати различите облике. Најновијем истраживањем њихове грађе откривено је да већина отровних зуба заправо и није шупља. Веома жидак отров се налази у бразди у предњем делу зуба све док змија не нападне. Онда га из бразде унесе у ткиво плена као што папир упије течност.
Ипак, отров се најделотворније уноси путем шупљих и оштрих зуба. Азијска јамичарка има баш такво оружје. Нештедимице га користи у Кини, током сезоне миграције птица. За напад је потребан само десети део секунде. Зуби отровнице чак могу и да се окрећу како би заобишли препреке попут кости, и обезбедили да се отров унесе дубоко у ткиво. Није реч само о једном једињењу, већ о смртоносној мешавини. Отров те љутице садржи хемотоксине, који нападају крвне судове изазивајући велико унутрашње крварење. Садржи и цитотоксине, који разарају ћелијске зидове, и неуротоксине, који паралишу нервни систем. Мисли се да отров неких змија садржи и ензиме који потпомажу процес варења.
Извор: ртс.рс