Непрестано трагајући за храном, делфини цео живот јуре светским океанима. Упркос веселости и неодољивости, сваки припадник породице делфина је заправо немилосрдан грабљивац.
Било да је реч о Хекторовом делфину од педесет килограма, било о орки од десет тона, сви имају добро прилагођену анатомију, сложену комуникацију и велики мозак. Управо ове три особине омогућиле су им да постану ловци на најразноврснији плен. Неки достигну брзину од 45 километара на сат, што је шест пута брже од пливача на Олимпијским играма.
У средини која је осамсто пута гушћа од ваздуха, важно је бити ефикасан. Репни мишићи су окружени салом прожетим влакнима које сабија и чува енергију на крају сваког замаха, а потом је ослобађа попут опруге док реп мења правац.
Захваљујући савршено обликованом телу, јато делфина може да пређе чак 120 километара дневно, па је уштеда енергије веома важна.
Искакањем из воде при максималној брзини сагорева се упола мање калорија него пливањем. Експлозивним дисањем кроз отвор, делфин може да за трећину секунде напуни плућа запремине десет литара.
Одвојено пропуштајући ваздух преко усана, делфин може истовремено да производе кликтаје и звиждуке. И једни и други се користе у комуникацији, али кликтаји, које производи први пар усана, служе и за проналажење хране. Наше ухо не чује те кликтаје, али делфинима су они бучни као авионски мотор. Мењајући облик салом испуњеног мелона, који користе за ехолокацију, они могу звук да преусмере у узан сноп.
Око пет стотина кликтаја у секунди заспе плен а потом се врате ка делфину. Јастучићи сала у доњој вилици служе као пријемник а ехо се преноси уз кост до унутрашњег уха.
Усамљени делфин је веома ефикасна грабљивица, али ове животиње изузетним чини њихова способност да сарађују. Да би у томе успели, морају да комуницирају. Сви делфини користе невербалну комуникацију као део свог репертоара. Окретима… искакањем… ударајући репом показују степен узбуђења, али тако преносе и податке о правцу путовања и положају потенцијалног плена.
Трљање тела о тело, издувавање балончића и додиривање пераја помаже да се очувају блиске везе које држе јато на окупу. Ови сисари међусобно комуницирају и помоћу другог пара фоничних усана. За разлику од кликтаја, који служе за ехолокацију, богат репертоар нискофреквентних звиждука људско ухо може да чује. Њихово значење се мења пропратним положајем тела који додатно повећава сложеност комуникације.
Међутим, да би се координисао успешан лов, делфини морају знати не само шта се говори већ и ко говори. То се постиже такозваним јединственим звиждуком. Тај кратки звук између четири и двадесет килохерца специфичан је за сваку животињу ‒ попут имена људи. Сви делфини живе у заједници која се непрекидно мења одласком и доласком њених чланова, па кад један сретне другога, одзвижди своје име. Животиње памте звиждук припадника свог јата и више од двадесет година. Ово дугорочно памћење омогућава делфинима да своје понашање прилагоде свакој ситуацији, а то се односи и на лов. Будући да знају с ким лове и непрестано комуницирају, делфини у јату могу да раде тимски.
Није случајно што врсте које живе у великим друштвеним групама спадају међу најинтелигентније животиње на свету. За сложену комуникацију и софистициране друштвене интеракције неопходан је добро развијен мозак.
Мали мозак је код делфина веома развијен. Сматра се да учествује у сложеним задацима ехолокације и кретања у тродимензионалном свету.
Мождана кора, која се користи за планирање и размишљање вишег нивоа, наборанија је од наше за четрдесет процената. Мисли се да ова сложеност помаже делфинима да заједнички лове.
Али за исхрану овако великог мозга делфин користи двадесет одсто метаболичке енергије. Зато је важно да се храни редовно, висококалоричном храном. Делфини су с временом схватили да ража открива храну на специфичан начин. Електромагнетни импулси на доњој страни њеног тела омогућавају јој да осети и најмање покрете мишића притајеног плена. Пажљиво је посматрајући, препредени делфини знају кад је она нешто открила. Није лако израчунати кад је прави тренутак да се крене у акцију, али на крају сналажљиви делфин добија бесплатан оброк.
Коришћење чула друге животиње како би се превазишла властита ограничења заиста је напредна стратегија, али још већа награда уследи ако се активно сарађује са другим врстама.
Двадесет пет бразилских делфина научило је да ради нешто што никако није интуитивно. Радећи заједно, они јата риба потискују према локалним рибарима, људима дају знак када да забаце мреже. Али важно је и то што ће и делфини бити награђени. Кад се мреже баце, међу рибама завлада паника па их је лакше ухватити.
За успешност ове сарадње треба захвалити њиховом мозгу.
Сматра се да вретенасте ћелије брзо препознају импулсе а, што је за
делфине најважније, њих је много у деловима мозга који се везују за
интуицију и осећања.
Иако се још расправља о томе шта се тиме
постиже, неки научници мисле да то помаже овим сисарима да саосећају и
разумеју туђа осећања; а кад можете да саосећате ‒ можете да живите и
ловите сарађујући са другима.
Делфини су брзи, веште акробате и тимски ловци, али њихов мозак је кључ њиховог успеха.