Anatomija, dovitljivost i društvenost su tri sile koje su oblikovale evoluciju jedne od najinteligentnijih vrsta životinja na svetu ‒ majmuna.
Gorile, orangutani, šimpanze i ljudi imali su koristi od odvojenog palca
koji se pokreće tako da može da dodirne sve ostale prste. Ipak, veliki
majmuni ih koriste na drugačiji način.
Gorile najveći deo vremena provode na tlu i šake koriste za biranje i obradu hrane.
Šimpanze
i orangutani na drveću drže grane odvojenim palčevima na nogama i
rukama… Svi imaju sposobnost da predmete hvataju vešto kao malo koja
druga vrsta. Tako spretno savijanje mišića omogućio je upravo veoma
razvijen mozak primata.
Fini pokreti šake zahtevaju koncentraciju i
kontrolu. Što je taj pokret komplikovaniji, potrebno je veće naprezanje
mozga. Korišćenje oruđa zahteva upravo takve složene kretnje.
Šimpanze
love termite ručno napravljenim štapićima. Palmine grane služe kao tučak
kojim se omekšava jestivo srce drveta. Od savijenog lišća prave sunđere
za sakupljanje vode. Orangutani grane koriste da bi dohvatili voće koje bi
im inače bilo nedostupno.
Velika moždana aktivnost
Ovakve aktivnosti možda izgledaju jednostavne, ali ono što se odvija u glavi majmuna veoma je složeno. Mnogi delovi mozga sarađuju kako bi nastali ovi pokreti, ali najvažniju ulogu ima ‒ mali mozak. On nam omogućava da pokrećemo ruke i noge precizno i kontrolisano a nedavna istraživanja su otkrila da je veoma važan za korišćenje oruđa.
Oni koji su s vremenom naučili da bolje koriste šake lakše su preživljavali. Što je više spretnih pojedinaca opstajalo, mozak je postajao sve veći. Ali spretnost se ne vezuje samo za odvojeni palac.
Za nas je to nešto sasvim uobičajeno, pa tu sposobnost uzimamo zdravo za gotovo, ali asimetrično korišćenje obe ruke zapravo je veoma složena veština koja podrazumeva veliku moždanu aktivnost.
Mali mozak naporno radi, on
putem velikog broja sinapsi komunicira sa drugim ključnim delom mozga ‒
motornim korteksom. Ovaj deo kontroliše pokretanje mišića a kod majmuna
najveći deo motornog korteksa omogućava pokretanje šaka.
U poređenju sa
drugim primatima, kod svih velikih majmuna su se razvili uvećan motorni
korteks i mali mozak. To im omogućava da ruke koriste nezavisno jednu
od druge.
Za korišćenje oruđa je potrebna spretnost, ali za izgled oruđa i njihovu izradu potrebno je nešto sasvim drugo ‒ domišljatost.
Orangutani severozapadnog dela Sumatre uglavnom se hrane voćem, ali kad se šume poplave, voda donosi hranljive materije i mnoštvo insekata, koje nije lako uhvatiti. Međutim, orangutani su i za to smislili rešenje: odlome granu, skinu joj grančice i ogole jedan kraj kako bi mogli da je zavuku u šupljine drveta i dočepaju se meda i termita. Smislili su i napravili kašiku.
Društvenost i učenje
Ali veliki majmuni se ne
rađaju pametni. Njihov mozak mora da se programira pravim informacijama.
Oni moraju da uče. A to ne čine samo posmatranjem.
U tropskim šumama Obale Slonovače važan izvor hrane su orasi.
Bogati su energijom, ali samo ako se razbije ljuska.
Označavajući
kamenje brojevima, naučnici su uspeli da analiziraju kako ga šimpanze
koriste kao oruđe. Odrasle šimpanze mogu da razbiju 130 oraha za jedan
sat. Potrebno je deset godina da mladi majmun potpuno ovlada ovom
veštinom.
Većina velikih majmuna živi u zajednicama. Zajednice
šimpanzi mogu da imaju i do 150 jedinki. To podrazumeva razvijanje
složenih odnosa.
Oni moraju da nauče koga treba pozdraviti, s kim se
može igrati, kad treba raditi timski. Za sve to je potreban veći mozak i
istovremena aktivnost više njegovih delova, ali najvažnija je majušna
amigdala.
Smatra se da se ovaj deo mozga razvio upravo zbog sve
složenijeg društvenog života. Isto je i s ljudima ‒ što je veća čovekova
društvena mreža, veća je i amigdala. Ovaj deo mozga omogućava velikim
majmunima da se povezuju i funkcionišu kao tim. A saradnja u zajednici
šimpanzi je najvažnija tokom lova.
Saosećajnost umesto agresivnosti
Od predaka šimpanze sa južne obale reke Kongo nastali su današnji bonobo majmuni. Vođeni idejom „vodimo ljubav, a ne rat”, agresivnost su zamenili zavođenjem kao načinom za rešavanje sukoba. Međutim, njihova povezanost je mnogo dublja. Istraživanja su pokazala da će sa strancima deliti čak i svoju hranu (umesto da se poput šimpanzi bore za nju).
A kako se to razvila ovakva saosećajnost u njihovoj zajednici?
Antropolozi
Univerziteta Djuk ponovo su ponudili moguće rešenje ‒ bonobo majmuni su
prošli proces „samodomestikacije” kao psi koji su se razvili od vukova.
Ljudi
su izborom odgajali pasivnije pse, što znači da je agresivnost vukova
postepeno nestajala i psi su postali mirniji. Prema ovoj teoriji, moguće
je da se neke vrste tokom stotina hiljada godina i same pripitome.