Прелазак живих бића из воде на копно био је кључан моменат у еволуцији
Са ове тачке гледишта, излазак наших еволутивних предака на копно не делује као посебно велики подвиг. Међутим, управо тај чин заокупља умове научника вековима уназад. Нека од главних питања јесу како су те прве животиње које су напустиле воду успеле да победе гравитацију – корак који је био неопходан да би могле да померају тело, или, пак, како су развиле способност ходања. Неке од одговора научници су добили проучавањем фосила, поготово на питања када су и како кичмењаци развили физичке карактеристике неопходне за прелазак на копно. Нове детаље о овој епизоди еволутивне историје доноси нам најновије истраживање са америчког Универзитета Њујорк објављено у часопису Целл. Истраживачки тим тврди да су неуралне мреже које омогућавају ходање највероватније постојале много пре него што су се ноге развиле код првих животиња које су напустиле воду. Овде је пресудна била чињеница да копнене животиње и рибе и дан-данас имају исти склоп мрежа, па се зато сматра и да је њихов последњи заједнички предак – риба која је постојала пре око 420 милиона година – највероватније имао такав систем мрежа који је користио не би ли се кретао по води.
Истраживачи тврде да је рибама било потребно нешто више од ногу како би могле да ходају, и да су се развиле неуралне мреже у мозгу много пре него што су добиле ноге – чак милионима година пре појаве ногу и стопала. До овог закључка дошли су проучавајући мале раже, рибе које се крећу мало изнад дна океана померајући своја задња пераја лево-десно – на сличан начин као што померамо ноге када ходамо.
Истраживачи су открили да су неуралне мреже које користе раже приликом кретања лево-десно исте оне које користе мишеви и друге животиње на четири ноге за померање својих удова. Штавише, ове мреже кодирају слични гени, који су пронађени и код малих ража и код копнених кичмењака, али и код њиховог заједничког претка који је живео пре 420 милиона година.
Раже нису једине „ходајуће“ рибе које постоје и данас – ту су и неке врсте пећинских риба које користе пераја да би ходале по речном кориту. Ту спадају и рибе дводихалице, које наизменично померају своја пераја како би се кретале у води. Поред тога, научници су доста времена посветили проучавању риба које се крећу и по земљи, и то без икакве помоћи воде. Најчешћи предмет њихових студија су горепоменуте рибе дводихалице, али и такозвани главочи, који се крећу напред помоћу својих предњих удова. Ова нова студија важна је и са научноистраживачког становишта, јер показује да, само по себи, истраживање фосилних остатака није довољно за разумевање еволутивне прошлости. Фосили нам доста тога говоре о анатомији и облику неког организма, али нам везе међу животињама које су и данас живе казују много – чак више од фосила, отисака стопала, и костију – о нашим прецима.