Црвена, сочна и расхлађена, лубеница (Citrullus vulgaris) прави је мелем за тело у врелим летњим данима. Гаси жеђ, отклања умор, поправља расположење старих и младих, даје енергију и радни елан, а препоручује се и у исхрани људи са болестима срца, крвних судова, жучи, јетре. Осим што гаси жеђ, лубеница врло повољно делује и на рад органа за варење и излучивање воде из организма.
Лубеница је изврстан извор витамина C, А, B6, B1, калијума и магнезијума, садржи много воде, а има само 30 килокалорија на 100 грама. Једно парче лубенице пружа чак 25 посто дневних потреба за витамином C, који је важан за здраве зубе и десни, помаже у апсорпцији гвожђа, у одржавању здравља везивног ткива коже, имунолошким функцијама и зацељивању рана. Овај витамин има и антиоксидативна својства, па спречава оштећење ћелија неутрализацијом слободних радикала – молекула за које се верује да су повезани са старењем и појавом одређених болести. Све је више доказа да људи који једу довољно воћа и поврћа како би задовољили дневне потребе за витамином C, имају здравији крвни притисак од оних који не једу довољно тих важних намирница.
Лубеница је такође одличан диуретик јер садржи чак 92% воде па самим тим стимулише рад бубрега. Повећава стварање урина, што погодује избацивању токсина из организма. Такође, олакшава тегобе особама са камењем у жучи, бубрезима или бешици, утиче на њихово растварање и избацивање, уз истовремено спречавање стварања нових калцификата. Конзумирањем лубенице олакшава се метаболизам, нормализује цревна флора и перисталтика. Tакво деловање се постиже захваљујући комплексном садржају важних састојака.
Њен пријатан и освежавајући укус први су открили народи пустиње Калахари у Африци. Пошто се састоји углавном од воде, путници су је управо због тога носили као замену за воду ‒ лоптасти сочни плодови били су природна чутурица која је пружала право освежење. Ти путници су први разменили њене плодове са другим трговцима и становницима поред чијих домова су пролазили. Убрзо је лубеница освојила читав афрички континент. У 13. веку стигла је и у Европу, а уз помоћ робова је пренета даље у Америку.
Данас је на планети узгајају свуда где може да успева, али у производњи предњачи Кина. Уопште није случајно што је лубеница толико распрострањена. По укусу и хранљивој вредности пореди се са најбољим врстама воћа, мада се у строго ботаничком погледу убраја у поврће, у породицу тикви, у којој се, између осталих, налазе краставац и бундева. Будући да се најчешће једе непрерађена, многи је ипак убрајају у воће.
Може се користити на много различитих начина и у, наизглед, немогућим комбинацијама. Поред употребе у свежем стању, плодови могу да се прераде у сирупе, сокове, џемове, слатко, може се јести грилована, са сиром (нарочито фетом или козјим), док се из семена екстрахује квалитетно уље богато витамином D. За пивопије ту је и верзија ферментиране лубенице у омиљеном мушком пићу, а за лепши пол ‒ ликери, пунч или коктели…
Извор:Ртс.рс