Нуклеинске киселине- хемијска основа наслеђивања

  • Version
  • Download 34
  • File Size 2.50 MB
  • File Count 1
  • Create Date 29th May 2021
  • Last Updated 29th May 2021

Нуклеинске киселине су биомакромолекули који учествују у чувању, преносу и експресији генетичких информација. Назив су добиле према једру (лат. Nucleusu) у коме су највећој мери заступљене, премда су присутне у цитоплазми као и у пластидима (хлоропластима и митохондијама).

Нуклеинске киселине је по први пут изоловао физиолог Фридрих Мишер 1869. године из једра ћелија семене течности лососа. Улога нуклеинских киселина у преношењу наследних информација је откривена много касније, истраживањима бактериолога Фредерика Грифита, који је открио феномен генетичке трансформације на примеру бактерије Streptococcus pneumoniae. Грифит је експериментом показао да пнеумокок може да се трансформише из једне врсте у различиту врсту. То опажање је приписано једном недефинисаном трансформишућем фактору. Тај фактор је касније идентификован као ДНК.

Освалд Ејвери је 1944. године показао да су гени и хромозоми направљени од ДНК.

У природи постоје две врсте нуклеинских киселина:

  • рибонуклеинска киселина (РНК) и
  • дезоксирибонуклеинска киселина (ДНК).

Оне се разликују по хемијском саставу и структури, као и по функцији коју обављају у ћелији.

Према централној догми молекуларне биологије проток генетичке информације кроз генерације ћелија врши репликацијом молекула ДНК, а  унутар саме ћелије транскрипцијом и транслацијом. Односно ДНК формира РНК, која формира протеин. Због тога можемо рећи да је ДНК управљачки молекул, а протеин извршни.


Download

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.