Прелазак живих бића из воде на копно био jе кључан моменат у еволуциjи

Са ове тачке гледишта, излазак наших еволутивних предака на копно не делуjе као посебно велики подвиг. Међутим, управо таj чин заокупља умове научника вековима уназад. Нека од главних питања jесу како су те прве животиње коjе су напустиле воду успеле да победе гравитациjу – корак коjи jе био неопходан да би могле да помераjу тело, или, пак, како су развиле способност ходања. Неке од одговора научници су добили проучавањем фосила, поготово на питања када су и како кичмењаци развили физичке карактеристике неопходне за прелазак на копно. Нове детаље о овоj епизоди еволутивне историjе доноси нам наjновиjе истраживање са америчког Универзитета Њуjорк обjављено у часопису Cell. Истраживачки тим тврди да су неуралне мреже коjе омогућаваjу ходање наjвероватниjе постоjале много пре него што су се ноге развиле код првих животиња коjе су напустиле воду. Овде jе пресудна била чињеница да копнене животиње и рибе и дан-данас имаjу исти склоп мрежа, па се зато сматра и да jе њихов последњи заjеднички предак – риба коjа jе постоjала пре око 420 милиона година – наjвероватниjе имао такав систем мрежа коjи jе користио не би ли се кретао по води.

Истраживачи тврде да jе рибама било потребно нешто више од ногу како би могле да ходаjу, и да су се развиле неуралне мреже у мозгу много пре него што су добиле ноге – чак милионима година пре поjаве ногу и стопала. До овог закључка дошли су проучаваjући мале раже, рибе коjе се крећу мало изнад дна океана помераjући своjа задња пераjа лево-десно – на сличан начин као што померамо ноге када ходамо.

Истраживачи су открили да су неуралне мреже коjе користе раже приликом кретања лево-десно исте онe коjе користе мишеви и друге животиње на четири ноге за померање своjих удова. Штавише, ове мреже кодираjу слични гени, коjи су пронађени и код малих ража и код копнених кичмењака, али и код њиховог заjедничког претка коjи jе живео пре 420 милиона година.

Раже нису jедине „ходаjуће“ рибе коjе постоjе и данас – ту су и неке врсте пећинских риба коjе користе пераjа да би ходале по речном кориту. Ту спадаjу и рибе дводихалице, коjе наизменично помераjу своjа пераjа како би се кретале у води. Поред тога, научници су доста времена посветили проучавању риба коjе се крећу и по земљи, и то без икакве помоћи воде. Наjчешћи предмет њихових студиjа су горепоменуте рибе дводихалице, али и такозвани главочи, коjи се крећу напред помоћу своjих предњих удова. Ова нова студиjа важна је и са научноистраживачког становишта, јер показуjе да, само по себи, истраживање фосилних остатака ниjе довољно за разумевање еволутивне прошлости. Фосили нам доста тога говоре о анатомиjи и облику неког организма, али нам везе међу животињама коjе су и данас живе казују много – чак више од фосила, отисака стопала, и костиjу – о нашим прецима.

Оставите коментар

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.