Антибиотици су једињења која убијају или спречавају раст бактерија стога им назив потиче од грчких речи „анти“, што значи против и „биос“, што значи живот, односно „против живота“, али само против живота бактерија јер су управо ова једињења спасила небројене људске животе. Пионир у идеји коришћења плесни у лековите сврхе је француски лекар Ернест Дуцхесне који је 1897. године изводио експерименте са плеснима и бактеријама и дошао до закључка да плесан Пенициллиум глауцум може излечити животиње заражене бактеријом Есцхерицхиа цоли. Међутим, Пастеров Институт одбија да му призна докторску дисертацију. Захвалност за поновно откриће антибиотика, које ће бити запажено дугујемо Александру Флемингу шкотском лекару који је до идеје о њиховом постојању дошао игром случаја 1928. године. Наиме, проучавајући врло опасне бактерије грешком се у истој петријевој плочи појавила и плесан. Флеминг је открио пеницилин тако што је уочио да на местима на којима се појавила плесан није било бактеријских колонија. Убрзо је дошао до сазнања да плесни луче једињења (антибиотике) која онемогућавају раст бактерија.
Широку употребу пеницил је доживео тек 1940. године када су се у Флемингова истраживања укључили Флореy и Цхаин. Њих тројица су заједно добили Нобелову награду. У наредним годинама откривени су и други антибиотици уз помоћ којих су се до тада смртоносне инфективне болести успешно лечиле. Међутим овај револуционарни успех у лечењу је крио и једну ману – бактерије могу постати отпорне на антибиотике! Бактерије развијају отпорност на антибиотике на принципу „Оно што те не убије ојача те“. Бактерије као један од најстаријих облика живота имају веома висок степен прилагодљивости. Наиме приликом контакта бактерија са антибиотицима у концентрацији нижој од оне која би обезбедила потпуно спречавање раста, највећи број њих угине, али један мали број отпорнијих преживљава.
Уколико третман антибиотицима није адекватан од тог момента број преживелих (отпорнијих) се нагло повећава након чега бактерије успевају да се прилагоде и развију потпуну отпорност.
Новонастали гени који омогућавају отпорност се поред преноса на нове генерација, преносе и са једне бактерије на другу чак и између различитих врста. Услед неадекватне употребе антибиотика у лечењу људи и животиња, а нарочито у пољопривреди, земљиште и водени токови су постали загађени овим једињењима. Тренд коришћења антибиотика на фармама животиња као и за спречавање инфекција воћа и поврћа је у порасту. Појава антибиотика у пољопривредном земљишту као и у води за наводњавање омогућује да биљке абсорбују антибиотике, који на тај начин улазе у ланац исхране људи. Конзумацијом прехрамбених производа контаминираних антибиотицима излажемо се ризику појаве алергиских реакција нарочито код популације осетљиве на ниске концентрације као што су деца, труднице, дојиље, стари, реконвалесценти… Такође постоји бојазан да конзумацијом контаминираних намирница помажемо у стварању бактеријске отпорности. Одговорност припада свим слојевима друштва и само заједничким напором могуће је довести до напретка у контроли примене антибиотика и умањити настанак резистентних бактерија.
Садржај текста само одражава ставове аутора и Извршна Агенција за Истраживања није одговорна за било какву употребу која може бити заснована на информацијама из документа.
Извор:светнауке.орг