Током флористичких истраживања на подручју источне Србије од стране ботаничара Природњачког музеја у Београду, откривена је нова врста биљке за флору Србије – патуљаста ефедра (Епхедра дистацхyа Л.).
Ефедру је сасвим случајно, током прошлогодишње флористичке екскурзије, пронашао др Марјан Никетић, музејски саветник и угледни српски ботаничар, у подножју Старе планине у околини Књажевца, на заштићеном подручју Парка природе. Своје откриће недавно је публиковао у научном часопису Ботаница Сербица.
Патуљаста ефедра случајно је откривена на свом природном станишту, у малој популацији, на обронцима Старе планине у близини Књажевца. На површини мањој од 200 м2 констатовано је једва седамдесет јединки. Припадници групе ових биљака су реликти и процењује се да су старости од око 250 милиона година, што значи да су преци ових биљака настали пре диносауруса, четинара и биљака цветница.
У народу их зову вилина брада, метлина, коситерница или власац, а заједнички латински назив им је Епхедра Л. Ово име је познато и по лековитом алкалоиду ефедрину који се некада из њих добијао, а данас се производи синтетичким путем.
Иако је одавно познато да су ефедре распрострањене у топлијим и сувљим деловима Балканског полуострва, па и у суседним земљама, за постојање представника овог рода у флори Србије није било ни наговештаја.
Патуљаста ефедра има статус ретке и угрожене врсте. На основу ИУЦН критеријума (ИУЦН – Тхе Интернатионал Унион фор Цонсерватион оф Натуре) популација ефедре у Србији процењена је као крајње угрожена. Значајан фактор угрожавања је и зарастање станишта, а потенцијално може бити и сакупљање. У циљу очувања ове врсте и њеног станишта, у сарадњи са надлежним институцијама, ускоро ће бити предузете и конкретне мере заштите.
Патуљаста ефедра (Епхедра дистацхyа Л.)
Током јуна 2017. године стручњаци Природњачког музеја констатовали су по први пут присуство реликтне биљке ефедре (Епхедра дистацхyа Л.) у Србији, уједно и посебног разреда (Гнетопхyта) којем припада. Поређења ради, у животињском царству посебним разредима припадају кичмењаци и инсекти. Ове необичне зимзелене безлисне жбунове са црвеним бобицама, чије гране често висе преко стена, вероватно сте приметили у приморју где расте неколико врста.
У народу их зову вилина брада, метлина, коситерница или власац, а заједнички латински назив им је Епхедра Л.
Ово име је познато и по лековитом алкалоиду ефедрину који се некада из њих добијао, а данас се производи синтетичким путем. Ефедрин се користи као стимуланс, супресант апетита, средство за побољшање концентрације, за третирање ниског притиска узрокованог анестезијом, као и за лечење носног загушења (деконгестив). Концентрација ефедрина је веома мала код европских врста, због чега се у народној медицини користе само још у Кини где расту врсте са богатијим садржајем овог једињења.
Поменута група биљака којој ове врсте припадају древног је порекла и настала је пре око 250 милиона година, што значи да је старија од диносауруса, четинара, цветајућих биљака, а према неким наговештајима од те групе су се чак касније одвојили и гинкго и цикас палме.
У једном периоду, због експанзије биљака цветница, читавој групи је претило истребљење, али су се ипак неке врсте касније промениле и прилагодиле, делом захваљујући и ефедрину који их штити од инсеката, тако да је већина данашњих врста настала нешто пре Леденог доба.
Интересантно је да су ови жбунови често адаптирани на екстремно сушне услове средине, где друге биљке не могу да опстану. За потребе размножавања у пазуху грана развијају се посебне структуре које се називају лажним цветовима, због чега је и у научним круговима до недавно постојала погрешна теорија да и биљке цветнице воде порекло од исте линије. У питању су заправо посебни органи који су током еволуције настали редукцијом читавог скупа шишарки (тачније стробилуса) и који по грађи донекле подсећају на праве цветове.
Врсте се често опрашују ветром, али за неке од њих постоје посебни мољци који су активни током ноћи када се хране слатким нектаром, а заузврат преносе полен на друге јединке ефедре. Код једне приморске врсте недавно је откривено да је лучење слатког нектара биљке у потпуном складу са месечевим менама, што значи да је за време пуног месеца, када је видљивост најбоља, најинтензивније и излучивање. Оваква појава до сада није била забележена у биљном царству.
У питању је полужбун висине до 10 (20) цм који се опрашује ветром, код којег постоје мушке и женске јединке (као нпр. код гинкга, тисе и зеленике), од којих женске дају (лажне) црвене бобице (заправо семена са меснатим омотачем).
За разлику од познатих медитеранских ефедри наша биљка води порекло из пустињских и полупустињских крајева централне Азије и претпоставља се да је населила ове крајеве током Леденог доба. У Азији је честа на пешчаним динама, на сланом земљишту и као на каменитом тлу, док се на подручју Европе (Медитеран до Атлантика) углавном среће на пешчаним плажама поред обала мора и океана.
По еколошкој прилагодљивости и типу распрострањењу ова биљка је свакако јединствена у нашој и европској флори. Понекад зађе и дубље у континентални део као нпр. у Бугарској, где се налази и најближа популација, удаљена свега двадесетак километара од границе са Србијом. Биљка је у Србији нађена на стеновитом гребену на коме доминирају и жбунови јоргована, док патуљаста ефедра расте на веома експонираним и голим партијама где друге биљке тешко опстају. На површини мањој од 200 м2 констатовано је једва седамдесет јединки које због прошлогодишње суше нису ’цветале’ нити су развиле веома декоративне ’бобице’. Због дуготрајне изложености сунчевим зрацима уобичајено је да су гране прошаране црвенкастим до наранџастим нијансама, али су због екстремне суше неке јединке скоро дехидрирале што је довело до жуте обојености. Значајан фактор угрожавања је и зарастање, а потенцијално може бити и сакупљање. У циљу очувања ове изузетно ретке и угрожене врсте и њеног станишта, у сарадњи са надлежним институцијама, ускоро ће бити предузете и конкретне мере заштите