Одрживи развој подразумева економски раст уз очување природе и здраве животне средине за текућу и будуће генерације.

Као концепт настао је крајем осамдесетих година прошлог века истовремено када је сазрела и свест о размерама опасности које по будућност човечанства доноси наставак укупног лјудског делања на досадашњим основама.

Последњи у низу покушаја да се обезбеди свеобухватан и делотворан међународни оквир за одржив развој је резолуција Генералне скупштине УН из октобра 2015. године. Ова резолуција назива се “Преобразимо наш свет: Питања одрживог развоја до 2030. године“, садржи 17 цилјева, као и начине да се они остваре. Значај овог документа препознала је и наша землја, учинивши га јавно доступним на Интернет страници Народне Скупштине.

Међутим, иако већ више од три деценије препознати и у националним и у наднационалним документима као крупни, еколошки проблеми и далје бивају све већи. И то упркос томе што последице глобалног загревања и загађења и данас јасно показују да економски раст који занемарује утицај на природну средину већ сада доноси више штете него користи.

Основни разлог је у томе што су економске користи (неодрживог) привредног раста и далје видлјиве у кратком року, док проистекле економске штете неће више моћи да се занемарују тек када загађење почне да угрожава живот већине лјуди а природни ресурси се нађу пред потпуним исцрплјењем. Усмереност на кратак рок своди улагања у заштиту животне средине на раст текућих трошкова неповезаних са будућим растом економских користи. Трошкови заштите животне средине се на нивоу привредног друштва, дакле, не виде као продуктивни трошкови, а још мање као претпоставка будућем расту, иако то јесте њихова економска суштина. То стога што су, по правилу, ови трошкови приватни (сноси их одређено привредно друштво или појединац), а користи опште (чистија животна средина, успорено глобално загревање, мање киселих киша, …).

У постојећим околностима, стога, потребно је уочити и примењивати технолошке поступке који истовремено чувају животну средину и смањују производне трошкове. Међу овим, начелно веома ретким поступцима, је употреба отпада у цементним пећима. Она, с једне стране, смањује емисију углјен диоксида, коришћење необновлјивих ресурса и обим одлагања отпада на депоније. С друге стране, она индустрији значи ниже трошкове сировина и неопходне инвестиције чини економски исплативим у средњем року.

У Србији се овај поступак, на жалост, не користи доволјно. Два су основна узрока томе. Први је постојећи начин управлјања отпадом: нема разврставања отпада на извору, а најјефтинији начин његовог “збрињавања“ је одлагање на депоније. Други узрок представлјају снажне предрасуде опште јавности о последицама употребе отпада у цементним пећима.

Отклањање првог узрока захтева промену прописа и изградњу државних капацитета за њихово спровођење. Отклањање другог узрока, пак, захтева још целовитији напор, јер је неопходно превазићи раширено незнање и укорењено неповерење. Они настају услед недостатка стручних знања, што води погрешном уверењу да ће употреба отпада у цементним пећима повећати загађење. Тако необавештеност и неповерење онемогућавају пуну примену процеса јединственог по истовременим економским и еколошким користима.

Пред Србијом је веома дуг пут до разумевања општих последица појединачних дела. И у томе није усамлјена. Ни већи део света није далеко одмакао. Али, упркос томе, чини се необјашњивим зашто решења која су из искуства оближњих земалја очигледно добра не могу брже да се примене.

Извор:б92.нет