Rast i ekologija: Ključna pitanja održivog razvoja

Održivi razvoj podrazumeva ekonomski rast uz očuvanje prirode i zdrave životne sredine za tekuću i buduće generacije.

Kao koncept nastao je krajem osamdesetih godina prošlog veka istovremeno kada je sazrela i svest o razmerama opasnosti koje po budućnost čovečanstva donosi nastavak ukupnog ljudskog delanja na dosadašnjim osnovama.

Poslednji u nizu pokušaja da se obezbedi sveobuhvatan i delotvoran međunarodni okvir za održiv razvoj je rezolucija Generalne skupštine UN iz oktobra 2015. godine. Ova rezolucija naziva se “Preobrazimo naš svet: Pitanja održivog razvoja do 2030. godine“, sadrži 17 ciljeva, kao i načine da se oni ostvare. Značaj ovog dokumenta prepoznala je i naša zemlja, učinivši ga javno dostupnim na Internet stranici Narodne Skupštine.

Međutim, iako već više od tri decenije prepoznati i u nacionalnim i u nadnacionalnim dokumentima kao krupni, ekološki problemi i dalje bivaju sve veći. I to uprkos tome što posledice globalnog zagrevanja i zagađenja i danas jasno pokazuju da ekonomski rast koji zanemaruje uticaj na prirodnu sredinu već sada donosi više štete nego koristi.

Osnovni razlog je u tome što su ekonomske koristi (neodrživog) privrednog rasta i dalje vidljive u kratkom roku, dok proistekle ekonomske štete neće više moći da se zanemaruju tek kada zagađenje počne da ugrožava život većine ljudi a prirodni resursi se nađu pred potpunim iscrpljenjem. Usmerenost na kratak rok svodi ulaganja u zaštitu životne sredine na rast tekućih troškova nepovezanih sa budućim rastom ekonomskih koristi. Troškovi zaštite životne sredine se na nivou privrednog društva, dakle, ne vide kao produktivni troškovi, a još manje kao pretpostavka budućem rastu, iako to jeste njihova ekonomska suština. To stoga što su, po pravilu, ovi troškovi privatni (snosi ih određeno privredno društvo ili pojedinac), a koristi opšte (čistija životna sredina, usporeno globalno zagrevanje, manje kiselih kiša, …).

U postojećim okolnostima, stoga, potrebno je uočiti i primenjivati tehnološke postupke koji istovremeno čuvaju životnu sredinu i smanjuju proizvodne troškove. Među ovim, načelno veoma retkim postupcima, je upotreba otpada u cementnim pećima. Ona, s jedne strane, smanjuje emisiju ugljen dioksida, korišćenje neobnovljivih resursa i obim odlaganja otpada na deponije. S druge strane, ona industriji znači niže troškove sirovina i neophodne investicije čini ekonomski isplativim u srednjem roku.

U Srbiji se ovaj postupak, na žalost, ne koristi dovoljno. Dva su osnovna uzroka tome. Prvi je postojeći način upravljanja otpadom: nema razvrstavanja otpada na izvoru, a najjeftiniji način njegovog “zbrinjavanja“ je odlaganje na deponije. Drugi uzrok predstavljaju snažne predrasude opšte javnosti o posledicama upotrebe otpada u cementnim pećima.

Otklanjanje prvog uzroka zahteva promenu propisa i izgradnju državnih kapaciteta za njihovo sprovođenje. Otklanjanje drugog uzroka, pak, zahteva još celovitiji napor, jer je neophodno prevazići rašireno neznanje i ukorenjeno nepoverenje. Oni nastaju usled nedostatka stručnih znanja, što vodi pogrešnom uverenju da će upotreba otpada u cementnim pećima povećati zagađenje. Tako neobaveštenost i nepoverenje onemogućavaju punu primenu procesa jedinstvenog po istovremenim ekonomskim i ekološkim koristima.

Pred Srbijom je veoma dug put do razumevanja opštih posledica pojedinačnih dela. I u tome nije usamljena. Ni veći deo sveta nije daleko odmakao. Ali, uprkos tome, čini se neobjašnjivim zašto rešenja koja su iz iskustva obližnjih zemalja očigledno dobra ne mogu brže da se primene.

Izvor:b92.net